Добро јутро Крајино гдје год да си.
Ако заборавимо
Рече један мој пријатељ...”језик је као отаџбина…” мислећи при том на крајишки језик али онај старињски, онај језик наших баба и ђедова који ми све више годи и милује душу као покојна бака кад ме пригрли у крило и тетоши уплаканог и уплашеног од чега год било. Шта год ме више године газе, тај језик наших старих привија се уз мене као мелем на рану, враћа ме дијетињству и оним безбрижним данима младости кад ме није пуно било брига да ли се каже исправно или правилно, ђе или гдје или како год.
Чини ми се да ниђе на свијету није било толико архаичних рјечи као доље у нас, ријечи које смо позаборављали и погубили неђе уз пут мијешајући га са брекавицом а које нам се ево по старе дане полако враћају из подсвјести да нас опомену ко смо и шта смо и одакле потичемо. Сјетим се често наших старина и свега о чему су диванили уз ракију и херцеговачки дуван, замотан у какве старе новине јер није било папирића за мотање или што би данас рекли ризла. Многи од њих су запамтили и први и други свијетски рат па кад би се разговор повео о каквој буни или петљанији које никад није зафалило на немирној граници, која се протезала дуж цијеле Крајине, упитали би…”а ‘ели то било у оном првом или другом рату…”
Ја сам волио да се привучем у какав ћошак близу њих, скувам им каву, наћулим уши и слушам догодовштине што су се редале једна за другом а ево сад ухватим себе и своје пријатеље како се упорно враћамо тој неисцрпној крајишкој теми, рату и страдању нашег народа и проклетом усуду који вучемо за собом од како је нас и од како је Крајине а једно без другог тешко иде. Данас више него икад, сигуран сам да ћемо о рату и страдању причати док год смо живи и нека ћемо јер ако заборавимо, нетаћемо.
Тежак терет данас Крајишник носи на својим леђима, толико тежак да су многи посрнули под њим и на крају га отресли са себе, одрекли се свега свога и прихватили начин размишљања који није никад био својствен крајишком бићу. Прилагодили се комформистичко потрошачком друштву и свему што не ваља а што нам западни систем врijедности упорно намеће. Негдје по овоземаљском беспућу, расути на све четри стране свијета, многи су изгубили ону нит што нас веже за наш крш и камен, за наш језик, културу и обичаје. Као да су се почели стидјети свог поријекла па га покушавају невјешто сакрити брекајући, бјежећи од својих људи и дојучерашњих првих комшија.
Неријетко чујем коментар…”бјежи од свога, то ће те само упропастити и повући за собом на дно…” Како тужно и трагично и како смо пребрзо заборавили на ону Божију…”љуби ближњег свога више него самог себе…” Шта би данас Симин Пилпенда рекао кад би чуо такве ријечи од нашег човјека. Да ли би горко заплакао жалећи због жртве коју је поднио, заједно са својим магарцом који је уједно синоним вијековне Крајишке патње и са цијелим нашим народом на простору некадашње Крајине не одричући се ни по коју цијену себе, своје вјере, језика и поријекла.
Шта би рекао мој покојни ђед Марко, змај од човјека, поштени и преки Динарац да чује некога од свог кољена да тако дивани. Подигао осморо соколова, који су се цијели живот из бијелог свијета савијали своме гњезду на Плисково а подиже их Бога ми у љутој бједи и неимаштини и умро неокаљана образа. И тако, слушајући старине како мудро зборе, оте се ђеду реченица која ми се као дијетету забола директно у срце а сад након много година у избјеглиштву, крвари као никад и не престаје. “Чељади моја, јадна је кућа чији праг цвили, дирјек се савија а у њу више нико не долази.”
Пише Невен Лака
