Сјећам се те несретне, вреле августовске 1995. године. Било је то доба када су многи остајали без дома, без тла под ногама, без будућности, а ми, породично исцрпљени, избјегли, издани и прегажени, нисмо били изузетак.
Привремено смо били смјештени у једну трошну викендицу, која је више личила на склониште него на дом, са двије мале собе и одвојеном кухињом, покушавајући да саставимо дан за даном. Нас осморо, у свега пар квадрата, са болесним оцем чије је здравље пропадало готово истом брзином као и наша нада.
Телевизор величине кутије за ципеле био је наш једини прозор у свијет, у вијести које су само још више притискале душу. И док смо гледали туђе коментаре о нашим судбинама, јели смо сардине Ла Перла за доручак, ручак и вечеру. Био је то производ из такозване хуманитарне помоћи, донација “цивилизоване“ Европе под покровитељством Црвеног крста, као симбол њиховог сажаљења и моралног лицемјерја.
Сардине из лименке, отужног мириса и металног укуса, које су нас храниле, али нас нису могле нахранити.
Матер, покој јој души, и сестра трудиле су се да их некако прераде.
Пржиле су их, поховале, мљеле у паштете, додавале лук, сирће, све не би ли промијениле укус невоље у нешто што бар подсјећа на кућу. Али узалуд. Иако смо се трудили да у њима пронађемо утјеху, кад год бисмо отворили нову конзерву, срце би се стегнуло а желудац преврнуо.
Па ипак, нисмо били гладни, и то је тада било довољно да се осјетимо захвалнима.
Прошла је та епизода, прошла је и читава епоха Ла Перле.
Током наредних тридесет година, кад год бих у продавници спазио ту конзерву, бјежао сам од ње као ђаво од крста. Није то више била риба. То је била горка успомена. Понижавајућа. Подсјећала ме је на бијег, избјеглиштво, неправду, сузе, губитке, али и на вољу за преживљавањем када је све друго престајало да има смисла.
А онда, данас, 04.8.2025. након 30 год. послије јутарње литургије у манастиру Лозница, у Епархији рашко-призренској у егзилу, са мојим драгим пријатељем и духовником, игуманом Евтимијем, сиђосмо у гостинску трпезарију.
Мирис тамјана још се задржавао у носницама, душа испуњена молитвом, а срце лакше него иначе. На столу разне ђаконије, мирисне пите, домаћи хљеб, колачи, и онда опет она.
Ла Перла сардина.
Нетакнута лименка стајала је као каква реликвија прошлости, ту међу даровима садашњости.
Из поштовања према трпези и домаћинима, отворих је и поједох. Без гнушања, без суза, без горчине.
По први пут, слатко.
Јер сам тада схватио оно што нисам могао тридесет година: “Нисам ја бјежао од сардине, већ од свега што је она симболизовала“
Данас, са тридесет година у коферу прогнанства, страдања, али и истрајности, мирне савјести и уздигнуте главе, могу рећи:“ Ја сам Србин Ла Перла“, дијете свога народа.
Укаљан европском милостињом али очуван вјером, породицом и сјећањем које не блиједи.
