“Дакле, по свој прилици, трговински рат ће прерасти у нови војни сукоб, и то на терену који хегемонији ипак боље одговара – у Ирану. Постаје јасно да јастребови не секу себи грану на којој седе како би се вратили у америчко двориште и пасторалу, већ зато што очајна времена захтевају драстичне мере.
Другим речима, са преко 90% сигурности можемо тврдити да рат на Блиском истоку само што није почео.
Две ударне групе носача авиона — USS Хари С. Труман и USS Карл Винсон — крећу се у домету Ирана, у пратњи приближно 20 бродова, 160 авиона и до четири нуклеарне подморнице. Појачавајући ову изградњу, четири додатне ескадриле Ф-15Е, Ф-35А ловаца и А-10 авиона за копнене нападе, значајно повећавају америчке ударне капацитете у региону.
Томе додајте шест Б-2 стелт бомбардера стационираних на Дијего Гарсији у Индијском океану — постављајући их у домет удара на Иран. Ови авиони су опремљени да носе ГБУ-57 пробијаче бункера — колосе од 14 тона дизајниране да продиру мете дубоко под земљом — као и нуклеарно оружје. За појачање регионалних ракетних одбрана, распоређене су додатне Патриот и THADD батерије за заштиту америчких база.
Ту је и преко четрдесет хиљада америчких војника — и број расте (неки аналитицари наводе број од триста хиљада)— стационираних на најмање деветнаест војних база на Блиском истоку. То укључује објекте у државама које предводе сунитски Арапи, шиитском Ираку, и наравно Израелу — наглашавајући растући војни отисак Вашингтона у региону.
САД одржавају неке од својих највећих прекоморских ваздушних и поморских база у Бахреину и Катару, заједно са значајним базама у Џибутију и Турској — локацијама које се често користе за покретање операција на Блиском истоку.
Иако би цена била застрашујуће висока за све нас, САД несумњиво имају способност да бомбардују Иран назад у камено доба.
Свака нација која помаже америчке ударе на Иран ризикује одмазду. За петродоларске рентијере из Залива, улози су егзистенцијални. Одмазда би брзо уништила њихову енергетску инфраструктуру, а Хормоски мореуз био би затворен — морско уско грло кроз које протиче 45% кинеског увоза нафте и 20% глобалне трговине нафтом. Још алармантније, напад на иранску нуклеарну електрану Бушер могао би ослободити радиоактивну контаминацију широм Персијског залива, присиљавајући постројења за десалинизацију да се затворе, остављајући милионе без пијаће воде за само три дана.
Због тога су Саудијска Арабија, Кувајт и УАЕ јавно забранили коришћење своје територије и ваздушног простора за америчке ударе на Иран. Није изненађујуће да су Катар и Бахреин остали тихи, упркос медијским извештајима који сугеришу другачије.
Наравно, ниједна заливска држава нема моћ да спречи САД да користе њену територију или ваздушни простор за напад на Иран. Њихове јавне изјаве су мало више од представе, што доказује долазак преко 140 тешких транспортних авиона — натоварених оружјем и опремом — на кључне базе у Катару, Бахреину и Саудијској Арабији, прошлог месеца. Таква масовно војно гомилање није виђено од рата у Ираку.
Додуше, ова концентрација снага може бити неопходна за одржавање непрекидног бомбардовања Јемена које траје од средине марта и не показује знаке попуштања.
Сада се чекају преговори у Оману, заказани за суботу, али по свој прилици биће то преговори типа Рамбује – преговори који служе као повод за кораке који су одавно испланирани. Мета, међутим, није Иран. Мета је Кина, а посредно – цео глобални систем.
Недавни покушаји Доналда Трумпа да прикаже своју администрацију као миротворну, пре свега кроз контакте са Владимиром Путином, представљају управо ту врсту обмане. Као што је својевремено Nixon приближио САД Кини како би разбио савез Москве и Пекинга и изоловао СССР, сада се користи иста стратегија, али у обрнутом смеру: покушај је да се придобије Русија и одвоји од Кине – како би се потом уништиле обе силе.
У тој великој шаховској партији, Иран је кључна фигура. Он не само да је савезник Кине и Русије, већ и брани кључне стратешке пролазе попут Хормушког и Аденског мореуза. Онемогућити Иран значи ослободити простор за напад на Кину, без страха од ометања у њиховом енергетском и логистичком ланцу.
Трумп, заједно са израелским савезницима, већ дуже време промишља рат против Ирана. Планови постоје и оперативно су разрађени. Први корак је неутрализација Јемена, а потом – директна конфронтација са Ираном. Јасно је да се не ради о пукој спекулацији, већ о реалном сценарију који се већ одвија.
Рат неће бити вођен да би се уклонила “претња” већ да би се срушила још једна препрека на путу ка пољуљаној глобалној доминацији. САД не могу више да трпе независну Кину, нарочито ону која је технолошки и економски престиже. Америка жели назад колонијални поредак, где би Кина, Русија, па и Индија, играле улоге периферних економија – потчињених и контролисаних.
Да би се то остварило, Русији се нуди лажна стабилност. Преговори са Москвом служе томе да је задрже пасивном док траје офанзива на Блиском истоку. Ако Русија поверује у ову “мировну иницијативу”, препустиће Иран самом себи, надајући се да ће заузврат бити поштеђена.
Међутим, историја је показала да се Западу не може веровати на реч. Мински споразуми су управо то доказали – средство да се добије на времену за припрему већег рата. Исто се сада покушава поновити. Трумп и његови стратези желе да успавају Русију док завршавају посао на југу, а затим да се окрену према Кини, и на крају – поново према Русији.
Основна реалност потенцијалног рата САД-Иран је акутна зависност Кине од увозне нафте из Персијског залива — 15% из Ирана, скоро 45% из других заливских држава — и преко 70% потрошње нафте из увоза. Једноставно речено, нафта из Персијског залива је кинеска Ахилова пета.
А с обзиром да око 30% светске сирове нафте која се превози морем пролази само кроз Хормоски мореуз, свако затварање би изазвало вртоглави раст цена нафте и прекид ланаца снабдевања. Такав поремећај би срушио већ слабећу глобалну економију, која се бори са америчким царинама.
За Кину би такав сценарио био посебно катастрофалан. Као дом највеће индустријске базе на свету по било којој мери, њена економија се снажно ослања на приступачну, поуздану енергију да би индустрија наставила да функционише. Поремећаји у снабдевању нафтом би довели до скока улазних трошкова, паралисали индустријски оутпут и изазвали инфлаторни хаос — избацујући из колосека овог индустријског дива.
Додатно отежавајући ситуацију, ограничене домаће енергетске резерве Кине и неразвијена инфраструктура алтернативне енергије остављају је неспремном да издржи дуготрајне поремећаје у снабдевању. Ова очигледна рањивост наглашава тешку зависност Пекинга од нафте из Персијског залива — и позиционира га као лаку мету за амерички притисак преко Ирана.
Рат у Заливу ће, ако избије, променити све. Последице по глобалну економију биће огромне. Прекид испорука нафте, раст цена енергената, хаос на тржиштима – све то може изазвати талас дестабилизације широм света. У том метежу, САД се надају да ће моћи поново да преузму иницијативу.
Једно од кључних питања које се отвара јесте: да ли ће тај хаос вратити Америци богатство које је изгубила? Одговор зависи од много фактора. Ако се стратегија заврши успешно, и ако САД успеју да ослабе своје главне конкуренте – можда и да. Али цена тога биће огромна, укључујући економски колапс, политичку поларизацију и могуће војне сукобе већих размера.
Зато је кључни тренутак сада. Уколико БРИЦС – Кина, Русија, Индија и Иран – не пруже заједнички отпор одмах, биће касно. Борити се против САД на домаћем терену, када су већ оснажене и консолидоване, значи водити изгубљену битку. Уместо тога, морају зауставити империју у Јемену и Ирану.
Америчка елита више не верује у меку моћ. Либерални наратив је потрошен. Демократски покушаји дестабилизације путем НВО сектора, УСАИД-а и пропаганде нису успели. Сада се иде директно – оружјем. А Трумп је само маска тог приступа: човек који без увијања користи силу кад год не успе пропаганда.
Оно што је најопасније у свему овоме јесте то што елита САД-а делује као јединствен блок. Нема више унутрашњег раздора. Демократска партија није ни покушала да блокира буџет за одбрану – напротив, подржала га је без кашњења. То је знак да је одлука донета: империјална офанзива креће.
Улог никада није био већи. Рат у Ирану није рат за Иран. То је рат за будућност света. Ако БРИЦС попусти сада, више неће бити шансе за нови светски поредак. Остаће само старо царство које се обнавља оружјем, као и увек.”
Љ. С.
