Стварно звучи тужно и болно кад неко прочита натпис на мајици: “ПОСЉЕДЊИ КРАЈИШНИК“. Крајишник, када вас неко тако зовне. Осјети се човијек поносним. Осјети да се у том имену крију сва она имена које смо почели да заборављамо. Од Мандушића Вука до Стојана Јанковића од Саве Мркаља до Николе Тесле па до најновијег времена које су обиљежили многи који су за Крајину живот дали.
А ипак, није тако! И не дај Боже да икад буде! Има нас још расутих али живих, повезаних невидљивим нитима. Препознајемо се у погледу, у гласу, у болу и у радости.

Ми смо живо свједочанство да Крајина није нестала без обзира што смо процентуално један од најстрадалнијих народа на свијету.
Морам признати овај натпис на мајици јесте одраз мога тренутног расположења.
Зар је могуће да нас има преко милион, а да нисмо у стању да се дигнемо као један? Да не створимо организацију око које би се окупили, грађанско удружење, нешто по чему ће нас сви познати, нешто што ће бити наш знак, наш печат и наш понос на част српству?
Ништа од тога се није догодило.
Осим код нас појединаца што се не предајемо и што не посустајемо.
Ми што шаљемо ријечи истине често излажући себе и породицу неугодним критикама али и претњама. Ми што смо као вјечни будилник који звони без престанка, који буди и дозива оне који тренутно не чују ништа.
И онда на крају кад дате све од себе, када ваш јаук толико боли да грло пара схватите да сте мање или више невидљиви и да сте по неком неписаном правилу увијек сами кад је најтеже.
Дошли смо до тога да издају, превару, полтронство, недостатак искрених ставова, улизивање, додворавање и не чињење сматрамо нормалним понашањем друштва и даље врхунски напредујемо у том правцу.
Можда ја све ово прихватам превише емотивно, можда сам глуп па се не прилагођавам тренутним стандардима, можда сам погрешио у називу мајице, можда сам требао да напишем
“ЈЕБЕНИ КРАЈИШНИК”, можда