Далеке 1993. године први пут сам упознао фронтмена “Рибље Чорбе“, брата и пријатеља, Бору Ђорђевића. Као млад човјек био сам дио организације његовог концерта у спортској дворани у Книну. Тада нисам могао ни слутити да ће нас судбина много година касније, поново спојити и то на један сасвим неочекиван начин.
Наиме, Бора и његова супруга Дубравка нашли су на Златибору слијепо напуштено маче и одлучили му спасити живот.
Управо кроз ту малу животну причу, кроз ту чисту доброту, поново смо се повезали. Свакодневна дописивања, телефонски позиви, хиљаде тема од озбиљних до безазлених, постали су наш заједнички ритуал. А онда је једног дана телефон заувијек утихнуо. Бора је отишао.
У недељу, 31. августа, на Новом гробљу у Чачку, с почетком у 12 часова, биће служен парастос тачно годину дана од његовог упокојења. И сваки пут кад чујем његове пјесме на радију у срцу осјетим као да је ту, негдје близу и да ће његов глас још дуго одјекивати у нама остављајући траг који се не може избрисати.
Данас сам сједио са његовом супругом Дубравком, која је заједно са Борином породицом, подигла диван споменик у част човјеку свога живота. Рекао сам јој једноставно: “Буди поносна што си то урадила.“ Без много ријечи јер су и тишина и сузе често јаче од сваког говора.Док смо разговарали и ћутали, одједном, као из ведра неба, Дубравка вади Борину пјесмарицу.
Пружила ми је у руке и показаје посљедње пјесме које ће се појавити на његовом албуму наредне године. Имао је времена да их сними у студију.
Лист по лист, окретао сам пажљиво, упијајући сваки стих као да је молитва. Можда је управо та пјесмарица била мој посљедњи опроштај од Боре! Поздрав брате. Нека те Господ узме у своје окриље и чува до нашег поновног сусрета.
