“Павелић се сигурно радује ако може да нас види “с оне стране”‘, рече недавно један мудар човек. И често ми на памет падају те речи...
Радује се сигурно крвник јер види да сами завршавамо оно што је он започео.
Радује се што нас је све мање, што нам деца по свету срећу траже, што су нам села пуста и без његових крвника.
Греје му срце што се мрзимо и делимо, што нам је туђе прече и лепше, што једни на друге као звери кидишемо.
Срећан је што бистру воду и ливаде родне пред скуте душманима бацамо, што верујемо да ће нам срећу донети они што би да нас нема.
Радује се злотвор што нам свети нису они које он у јаму баци, што им се за душе не молимо, што им за име и гроб не знамо.
Заигра му усна у сотонски смешак кад нас види овакве – безверне, лакоме, незасите, себи довољне.
Радује се….злом времену, његовом времену.
Ал’ полако Анте! И у злу се рађају ЉУДИ, и то баш они који ти разлог за радост дати неће.
Има нас и биће нас….а ђаво увек по своје дође. Ал’ не бих с тобом о томе јер ти бар о ђаволу све знаш!
Djurdjica Dragaš
