Приближава се полако као невреме са грмљавином у даљини, гуши и притиска, хоће душу да исчупа из груди а слике почињу да се ређају као у њемом филму, слике без ријечи јер ријечи су сувишне и ни једна не може да опише ту страхоту која је снашла мој народ. Свака слика једна прича, свака прича у хиљаду суза испрана али не бљеди већ урезује још једну бору, још један траг на лицу, споменик патњи и туги.
Прошло је 27 година у трену а као да је јуче било, оно исто боли и кида, не да да зарасте и да се смири. Тиња тихо све дане па букне у језив пламен тог датума и пријети да прогута човјека цјелог да га претвори у пепео. Како год окренеш поглед лети преко брда и долина, као соко надвисује облаке па се спуста према хоризонту гдје сунце тоне на починак јер тамо је Матер, тамо је постојбина крајишка и једно без другог не могу кад су од једног и настали. Од крви Крајишника из којег најљепши цвијет ниче и камена и земље оне шкрте кршевите која нас је вјековима хранила.
Приближава се тихо и расте у сваком оку оног дијетета из колоне, као страх мајке за чедом, као зебња оца, главе фамилије за своје најмилије. Расту и сјећања скривена дубоко у срцу, ушушкана неким новим животом који изградисмо широм земљине лопте, који и није живот већ привид док чекамо да се нешто деси да промјени овај кошмар, овај ружан сан који сањамо већ деценијама. А онда прође тај дан па све утихне и нечија туга и нечије славље а какво је то славље кад је од туге и суза саткано, сам ђаво зна, од Бога није сигурно. А ми расути по цијелом свијету испраћамо једног по једног уз шкрту ријеч која се као крајишки љутац откине са усана. Израз саучешћа породици, одлазак на гробље ко може, љепа ријеч о покојнику или слава хероју и све нас је мање а са нама све је мање и сјећања па се питам, ко ли ће те се сјећати Крајино кад задњи од нас оде? И доћи ће други датум и трећи и многи посље и нечија радост заједно са нечијом тугом, биће сахрањена заједно са свима нама али неће више бити корјена и неће више бити Крајине а над њом је све више тишине и све више пустоши као да спава залеђена у трену и чека. Чека босу ногу дјечију и капљу зноја крајишког горштака да је опет одледи.
Невен Лака
