Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале су усташе у Грубишном Пољу у кућу мога дједа Луке и извели га везаног за мог стрица Стевана старог 18 година.
Из сусједне куће извели су дједовог брата Раду. Километар даље, из куће Грба извели су везаног мог другог дједа Милана и његовог брата Лазара.
Нису се вратили. Побили су их негдје на Велебиту или острву Пагу.
Говориле су ми баке, и оне су се давно упокојиле, да сам у младим годинама ликом био исти као мој стриц Стеван.
Фотографија породице снимљена је 1939. године. Поред дједа Луке, стрица Стевана, баке Евице и тетке Јованке, дјечак на слици је мој отац Милан, преживјели јасеновачки дјечак-логораш који се упокојио 2016. године. Нико са слике више није међу живима.
Каже струка да је ово што носим у себи трансгенерацијски пренесена траума. Биће да је тако јер и данас у мојој шездесет и шестој години, боли.
Моја три сина носе имена жртава. Нисмо заборавили. Памтимо..
