ЋИЋ

Крајем педестих година прошлог вијека у Босанско Грахово, мој завичај и малу планинску варошицу, са студија и са дипломом професора историје вратио се Душан Јојић.

Ово је прича о њему.

На помен Босанског Грахова, обичном читаоцу прво кроз мисли пролети Гаврило Принцип, а неки који добро познају историју сјете се и Ђуре Пуцара.

Отуда и пјесма која се пјевала давних дана:

“Поносна је граховска долина

Дала нам је Ђуру и Гаврила.”

Али није баш тако.

Да не буду само Гаврило и Ђуро једини по којима је познато Босанско Грахово потрудио се голобради младић из оближњег села Пећи који се од сиромаштва отргао и сами Бог зна како успио окончати студије историје у Београду. По повратку у Босанско Грахово, које је након рата било и материјално и интелектуално девастирано Душан Јојић започиње сизифовску борбу за образовање.

На његовом путу интелектуалне обнове родног краја најмање је имао пријатеља и сабораца, а највише оних који су све чинили да не успије у свом науму.

Захваљујући само и искључиво томе што му је један од стричева био генерал у пензији, локални намћори и ситнопаланачке млатаче му нису смјеле на очи.

А вољели су га ученици, родитељи, сиротиња из околних села која је у њему видјела некон новог Робина Худа. Вољели су га јер је био оличење честитости, марљивости, поштења и части. Залагао се за марљив рад, стицање знања преданим радом и учењем, али и за дисциплину, морална начела, поштовање и достојанство у народу. Његови часови су били све само не класично предавање школског градива. Он је од школских часова правио расправе, квизове, дискусије, полемике…

Постоји живо сјећање да је, најприје са часа а потом и из Гимназије, удаљио брата јер није указао поштовање према своме професору.

Одговарао је сједећи у клупи!

Код Душана није било протекције, мита, корупције, куваних јаја и сушених пршута, младог далматинског вина и жестоке крајишке шљиве.

Он се није заустављао на површности и удобности хедонизма; њега је занимала суштина, он је био један у плејади најчаснијих родољуба који су свој живот посветили вадећи свој народ, како рече некад кнез Михајло “из рудника незнања и сљепила”!

Често, баш често, можда и чешће него што би смио, заваљен у столицу у малој крчми знао је шкрипнути зубима на оне који су зло чинили своме народу.

Такви и само такви га нису вољели.

Нису га вољели зато што их је често подсјећао да су управо они од цркве направили магацин соли(!), и због идеје да образује генерације које ће донијети неке промјене и разбијати плашт малограђанштине.

(Да, на срамоту и вјечни гријех тадашњих властодржаца иде то што је скромни парохијски храм у селу Пећи претворен у магацин соли, без да је то ико од “другова” са виших положаја тражио; претворили су цркву у магацин соли да се боље улижу и добију бенефите, исти они чији унуци не могу смислити лик и дјело Душана Јојића.)

Његови ученици су пред почетак часа знали да у ходницима Гимназије направе почасни шпалир у ставу мирно, поздрављајући институцију звану “ЋИЋ”.

Иначе, за оне који не знају, ћић је у мом завичају синоним за стрица, очевог брата или рођака, умиљато обраћање истом.

Захваљујући Душану Јојићу, Босанско Грахово је већ седамдесетих година имало највећи број високошколованих особа, еквивалентно броју житеља.

Просвјетитељ, ктитор, ерудита, ватрени навијач Црвене звезде, професор који је предавао живот својим ученицима, ни прије, ни послије није дочекао поштовање нити да се барем једна улица, шор, сокак, назове по њему.

Према расположивим подацима, професор Јојић је преминуо усљед упале слијепог цријева у Босанском Петровцу. Чудно звучи, нећу да спекулишем, али је и парохијски намјесник свештеник Латиновић тих година скончао на исти начин.

Бисте Душана Јојића нема ни испред цркве, ни испред општине, ни испред бивше Гимназије, нигдје.

До прије неколико дана његово име није било у списку познатих личности Босанског Грахова. Готово нико, чак ни у причи, се не сјећа човјека који је описменио малу варошицу дубоко у босанским планинама.

Парадоксално звучи, али хвалоспјеве и хвале “на сва звона” добијају људи који су благо речено били лијева сметала, хохштаплери, битанге и вуцибатине.

Тужна је истина да су омражени и маргинализовани, понижени и попљувани они који су свој народ водили стазом спасења, просвјећивали га и васпитавали да буде бољи и паметнији.

Нажалост, није само Душан Јојић изузетак, то је неко неписано вражије правило да прегаоци буду сатрвени.

Прави прегаоци су заборављени, поништени и невидљиви.

Али је зато на сваком педљу видљив траг и смрад скоројевића који су добрано заслужни што је завичај Душана Јојића управо пуст како је некад и предвиђао говорећи:

“Све ће ово, срећо, ђаво лизнити!”

Потписник ових редова је писао на основу свједочанстава Јојићевих ученика, чисту истину и без романсиране патетике. Подаци о Душану Јојићу не постоје, скоро нигдје, једини писани траг је оставио његов бивши ђак, почивши Ранко Лончар.

Опростите ми, драги моји, али у недостатку фотографије Душана Јојића употребићу фотографију рудара, што он јесте и био, суштински и аутентични рудар наших знања и писмености.