И одржи се у Београду Српски Сабор! Окупише се Срби из Српске и Србије, из Црне Горе и Северне Македоније! Изговорише се велике речи, изљубише се српски, по три пута, браћа и сестре из региона….И хвала Богу на томе!
Ал’ неког не бии!!!
Не бии представника народа који је српству и свету дао Николу Теслу и Милутина Миланковића, Јосифа Панчића, Симу Матавуља, Бранка Радичевића, Тому Росандића, Дејана Медаковића, Слободана Селенића, Вука Мандушића и Јанковић Стојана, хероје, страдалнике, спортисте, уметнике…и капу личку са девет реса!
Боли то…боли баш јако!
И јасно је зашто данас у Београду није било оних који у Хрватској пледирају на то да представљају Србе, ал’ није јасно зашто у име Крајишника нико бар две-три речи не рече. Зашто не рече да смо и ми ту, да и нашим венама тече српска крв, да наша деца расту и граде ову земљу, да бисмо је ми вероватно, поново, први бранили…
Тешко ми је што нас заборављају, што сами себе заборављамо, што нас се сете само када нам мртве главе броје…
A живи смо, упркос свима и упркос свему! Поносни, страдални, неуништиви и стамени…баш попут земље која нас изроди, попут Динаре и Велебита чије јаме напунисмо. Ту смо и кад нас заборављате, случајно или намерно…
Знамо да смо много и сами грешили, да смо се одрекли своје вере, да смо били “топовско месо” свакој власти, “најпослушнији ђаци” којих се професори најлакше одричу.
Знамо…и мењамо се! Издржали смо и горе…издржаћемо и ово!!!
