Нису криви политичари што не доносе резолуцију о геноциду над српским народом у НДХ. Криви смо ми. Ми који ћутимо. Ми који не тражимо правду тако снажно да им се кости затресу од страха. Ми који смо заборавили како се бори за истину а камоли за правду.
Сваког дана смо све већа брука пред сјенама наших светих жртава. Треба да молимо Бога за опрост што годинама нисмо чинили ништа.Нама се савјест пробуди тек кад усташка кама поново засијече и тек тад се сјетимо ко смо и што смо. До тада печени прасићи, хладно пиво и празне приче уз “србовање”.
Гдје је реципроцитет? Гдје је одговор? Гдје је достојанство?
Понекад ме срамота што сам Србин не због крви своје већ због кукавичлука свог народа.
Срамота ме људи са Косова и Метохије које данас избацују из својих станова а ми то гледамо ћутке као да нису наши.
Срамота ме српских споменика који се руше у Хрватској док ми ћутимо.
Срамота ме преклане српске дјеце у Братунцу.
Срамота ме пред мојим прецима.
Срамота ме пред мојом дјецом јер не чиним довољно да им обезбиједим будућност у којој ће бити поносни на то што јесу.
Срамота ме сународника који одлазе на море у Хрватску и купају се по нашим стратиштима као да кости ђедова нису испод пијеска.
Срамота ме музике уз коју се “србује”, док капље масноћа са прасетине.
Срамота ме што смо постали народ без памћења, без гласа и без морала.
Предуго смо мртви надам се да ће срамота једног дана да нас пробуди.
