Имали ми њиву у доњој Бишкупији, звала се Лакиница. Биће због презимена а због чега би другог…неђе између доњи Лака и Убовића. Била у самој страни па се није могло с колијем до тамо, него смо ишли с магаретом. Магарац се зва Мурги, ђед му да тако име, ни данас дан не знам зашто. Вели ђед да је отален грожђе било најслађе, јер је падина била окренута према југозападу па кад припече онај далматински звјездан, грожђе зорило прије нег иђе. Ја се не сјећам винограда али се сјећам оскруша и бајама. С доње стране ограђена сувозидом па само омлатиш бајаме а они се сви скотрљају на врпу и милина. Посље шале покупиш у џакове. Кад смо покупили бајаме и оскруше, правац уз брдо кући. Ђеду било жа да ја нако маћи идем пјешке па ме сједе на магарца и још у шали набаци да који је сад магарац већи, ја или Мурги. Кад смо изашли на раван, вели мени ђед…слушај шако ђедова, ако допустиш вако ће ти бити стално у животу. Цјели живот ће те товарити и још ће ако могу увјек нешто убацити преко да не би случајно дига главу од терета па се побунио. Од тога дана више нисам дао ђеду да ме сједа у трешањ, жа ми било Мургија да му не буде претешко. Касније кад сам одрастао, трудио сам се да се ни другима не товарим за врат. Рачунам да је човјеку доста његов терет и његов крст, не треба му ништа преко да га цијели живот сабија доље и да никад не може да дигне главу. Дуго ми је требало да ни ја другима то не дозволим, немојте ни ви драги пријатељи.
Пише : Невен Лака
