Хладњаче на Банији
Официр Хрватске војске проговорио о масовном злочину над српским цивилима код банијског села Брубно (засеок Јанузи), општина Глина, када су припадници 2. бригаде „Громови“ 5. августа 1995. године убили око 500 српских цивила. – „У нашој моторизованој колони било је и 35-40 камиона хладњача за које смо касније сазнали чему су служиле“, каже сведок
Да је током хрватских војних акција на подручја са српском већином у пролеће и лето 1995. године („Бљесак“ и „Олуја“) било много злочина над српским становништвом више није тајна ни за хрватску јавност, која је иначе дуго покушавала да пред тим чињеницама жмури. Много тога још није познато и тек предстоји да се утврди и објави, барем као наук и упозорење за будућа времена јер оно што је урађено више се не може променити. Међу најновијим таквим болним открићима – истина тек у српским независним новинама „Идентитет“ које издаје Српски демократски форум у Загребу и које немају одјека међу хрватским читаоцима (аутори: Борис Павић, Иван Клобучар, ЗЛОЧИН И ШУТЊА часопис Идентитет, бр. 51, изд. СДФ, Загреб, 2001.) – јесте исповест официра Хрватске војске о масовном злочину над српским цивилима које је његова јединица 2. бригада „Громови“ извршила другог дана „Олује“ (5. август 1995. године) код банијског села Брубно (засеок Јанузи). Том приликом на једном месту убијена је група од најмање 500 српских цивила који су бежали од рата, међу којима много жена, деце и стараца.
Ради се о сведоку Тихомиру Мандарићу, Загрепчанину по рођењу, који ће се појавити пред једним од судова који се баве ратним злочинима на просторима некадашње Југославије. Он је, као тадашњи припадник „Громова“, непосредни сведок тог злочина, а одлучио је да проговори јер је тежина почињеног недела – с којим се није слагао, али на ток ствари није могао да утиче – постала претешка за његову савест.
„Специјалне групе“ за „специјалне намене“
Овом приликом први пут у јавност излази и до сада непознати податак да су за „специјалну намену“ у оквиру војне акције „Олуја“ (касније се показало да је то било ликвидација српских цивила који се затекну на терену) биле одређене „специјалне групе“ војника састављене углавном од особа које су претходно оцењене као „национално непоуздани“, а то су били они који су међу својим прецима имали и неког српске националности. Такво истраживање – наводи овај сведок – спровеле су тајне војне службе СИС и у бригади „Громови“ уочи извођења напада на простор бивше Крајине, што је унело велику нервозу међу њене припаднике. „Цела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима. У таквој атмосфери кренули смо у Олују“, каже сведок и наводи да је тим истраживањем СИС-а (порекло се прекопавало преко матичних књига и матичара) утврђено да око 500 припадника бригаде има „сумњиво етничко порекло“, међу којима је био и овај сведок.
„Одмах на почетку уочио сам да је највећи део од тих 500 етнички сумњивих припадника бригаде био сконцентрисан у 2. батаљону. Касније смо сазнали да је од око 200 у ’Олуји’ несталих ’громова’ највећи број био управо из ове национално сумњиве групације“, наводи сведок, којег је његов командант Франц Слако такође ставио у једну такву групу од 15 војника, међу којима су били и командир Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је променио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац (мајка му је Српкиња) и др. „Када смо излазили из касарне уочили смо да је у нашој моторизованој колини ишло и 35-40 камиона хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче служиле“, каже он и наставља:
„Непосредно после изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150-200 метара од нас и лагано су се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи, вероватно и више. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видети старце и децу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић и зауставио целу колону. Из њега је изашао мени непознати официр у униформи Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тело сатника Хрге из 1. бојне, који је такође био међу онима национално непоузданим ’Громовима’. Почео је над његовим телом да виче како су Хргу пре пар минута убили ови исти српски цивили у близини, те да је коначно дошло време да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили током рата“.
„Неко је јаким гласом наредио – ’Пуцај’. Тада су обе бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оруђа и оружја по окупљеној групи цивила. Не знам ко је издао наредбу. Војници су се бојали не пуцати, јер би у том случају и они пали под сумњу, али верујем да је велики део њих пуцао у зрак или мимо њих. Видео сам да су пуцала сва четири тенка из 1. и сва четири тенка из 3.бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из митраљеза..“.
Стравична сцена
Сведок наводи да његова група није пуцала (имали су минобацаче), па додаје: „Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико њих је успело побећи у оближњу шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам да ли је на крају неко од те групе успео побећи и преживети. Цела ова стравична сцена трајала је двадесетак минута. У мени се касније пробудио страх, јер сам сазнао да је у досијеу СИС-а уписано како је по овим цивилима пуцала моја група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати – злочин над Србима су учинили српски припадници ’Громова’“.
Када је предвече истог дана са својом минобацачком групом поново пролазио крај места масовног губилишта угледао је поређане уз цесту лешеве око 90 особа, углавном жене и старци, те неколико деце. „Поред лешева је стајао командир чете Јосип Јанчић. Он нам је објашњавао како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу. Међутим, сви остали лешеви – а било их је најмање 500 – нестали су. Напросто, нигде их није било. У широком кругу 100-150 метара око места ликвидације, па до пута, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свест.
Али, где су нестали лешеви? После смо дошли до закључка да су их вероватно одвезли камиони хладњаче који су дан раније изашли с нама у колони из касарне. Сигуран сам да возачи тих хладњача знају где су лешеви осталих цивила“, завршава своју мучну исповест Т. М. и додаје да је чуо за још један такав велики масакр код Жировца, али конкретнијих сазнања нема, јер тамо није био.
Текст дописника Политике из Загреба Радоја Арсенића објављен 26. јуна 2001. године