СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ – ДЈЕЧАК МУЧЕНИК
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену.
У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смјели да дочекају у својој кући, у свом селу Доњој Каменици, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно вријеме” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вјере и нације…
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку…
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млијеко… А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту…
Дјечак је био неутјешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима увјерили да зло којем су побјегли нема милости ни за дјецу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, прије доручка, дјечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успјели да га сустигну и зауставе…
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско…
Елфета Весељи, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу.
Звјерски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одјећу и обућу, и узела нож…
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тијело, призор је био ужасан… Стомак му је био расијечен у облику квадрата, видјели су се унутрашњи органи… Расјекотине по глави… Ноге поломљене…
Тек на крају је пуцала из непосредне близине право у сљепоочницу: метак је прошао лијеву чеону кост и изашао кроз десну…
Његово име је Слободан Стојановић…
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот… Једнако, као и његова грижа савјести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио вјерну куцу…
Његово име је Слободан Стојановић…
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
Текст : Саша Мратић
