Сада ћу вам испричати причу о човјеку који је овом народу поклонио најљепши дио себе или најљепше године свог живота, друго није ни имао, а рат ништа друго није ни тражио осим људске жртве. Причаћу вам о хероју без ордења, борцу без статуса, човјеку који је ишао тамо гдје многи нису смјели ни да помисле али су имали храбрости да му то замјере и оспоре.
Није лако бити Циго, није лако бити ни приближно сличан, а било нас је и са поносом смо га пратили. Сада кад га више нема, многи га својатају, пишу о њему, спомињу га и хвале. Они што су га добро знали, данас шуте. Шуте од боли и туге, шуте у невјерици јер тешко је прихватити да више није са нама. Данас Никола оре небеске њиве са својом браћом, својим небеским чопором. Данас је опет у строју са заборављеним српским херојима, са својим Црвеним береткама и као да нам се историја упорно понавља, а ми лоши ђаци, никако да научимо лекцију. Сваки пут изнова правимо исте грешке према својим херојима.
Никола Симић Циго је волио своју земљу и свој народ, волио је своје поријекло, свој Орлић, Динару и гробове својих предака. Знамо то добро ми који смо ту љубав дјелили са њим, знају они што су пали љубећи сваку стопу ђедовине и стискајући ону грудву крајишке земље у самртном ропцу, дајући за њу највећу жртву, свој живот. У оно несретно вријеме, када се усташка неман поново будила, Циго је био међу првима у строју. Није ни могао а ни знао другачије. Прошла је његова чизма дуж цијеле Крајине, српске Босне, Славоније, а касније преко цјелог Косова, српске духовне вертикале. То му је остављено у аманет од ђедова, света дужност која је код Крајишника преношена са кољена на кољено и као да је наша једина сврха живљења и постојања била та да се бранимо и опстанемо на љутом крајишком кршу.
И опстајали смо док су нас издавали и продавали разни бјелосвјетски хохштаплери, све док нас није издао онај у кога смо се клели, онај који је морао да нас сачува, род рођени, брат по крви. Тај дан, најстрашнији за Крајишнике, када нас је Олуја истргла из корјена као стољетно храшће и доњела у мајку Србију, у том хаосу, стигао је са својим Поскоцима и наш брат Циго. Научен да се бори у животу, ни тада није поклекао, већ је наставио борбу али овај пут много тежу од оне по крајишким гудурама.
Наставио је борбу за голу егзистенцију, али на жалост, није био спреман за невидљивог непријатеља који је кренуо на његов народ. Није био спреман за невидљиву болест која је узимала данак у људским животима дуж цијеле земљине кугле. Та несретна болест стигла је и нашег Николу, стигла га је и није пуштала. Џаба су се молили Богу сви који су га вољели, болест је била јача. Нажалост, посље дуге и тешке борбе, наш Никола је изгубио своју посљедњу битку, битку за властити живот. Тај дан, тужна је била колона која је испраћала нашег брата, тужна и мучна јер смо сви јако добро знали ко заувјек одлази из наших живота, али док задњи вук ходи овом српском земљом, Никола није мртав. Није мртав јер ће вјечно живјети у нашим срцима, заједно са нашом осталом палом браћом. Живјеће док сви не стигнемо горе у посљедњи вучији строј небеске Србије.
Невен Лака
