ПОП
” Немој, синовче, да би ти ово неђе записив’о што ти овај сиједи старац дивани.
Ко зна каква времена могу опет наићи па можеш себи навући на врат јада и невоља. Али душу да не гријешим, испричаћу ти и ово.
Ни у природи није све црно и бијело, има нешто и између, то између је често пута сурова истина.
Према томе, не иди у крајности јер свака крајност је корак ка губитку здравог разума. Увијек по средини.
Е, ђе сам одлутао и мудрујем, а хоћу ти причати о попу. Данас неки из улизиштва а неки из знања попа зову свештеник. Јесте, тако треба, али ја примам гријех на своју душу, поп је за мене поп! То кад велим мислим на оне попове који су били народна узданица, оне што су народ водили и за народ страдали. Има таквих примјера и данас, али на сву нашу несрећу све мање.
Е ово је прича о попу!
Бјеше то средином љета 1941. године, чит’о си о томе каква су зла душмани радили. Све што си чит’о не можеш ни да појмиш колико је зло било.
Да си како мог’о видјети!
Ђе год се окренеш, нема куће која није завијена у црно, па те помало буде и срамота што си жив, а зло гледаш очима.
Било је то најкрвавије љето које памте Срби са ове стране Дрине. Само јаук, смрт, несрећа, зло и врисак, и сумануто подврискивање оних који су зло чинили.
Но, да ти не дужим.
Зло па зло, али мораш живјети од нечег.
Минуло је већ пола вијека, али се сјећам као да је јуче било. Народ се узбунио, почели су напади на бивше жандарске станице, тада запосједнуте од усташа. Мирис барута покрио цијелу Европу, а Бога ми и код нас су итекако барутом замирисале ове наше горе и ливаде.
Средином септембра, прикупило се нешто што се у пољу успјело наћи.
Вели мени ћаћа да би ваљало отићи до Стрмице, зборују људи, а веле да ће диванити и поп Момчило.
Дан прије, спремимо ти се нас два, и полагано. Ноћимо код једне ћаћине тетке удате у Стрмицу. Сутрадан, подранимо цркви. А тамо…
Сјатио се народ, нема одакле није стигао; што из Лике, Далмације, Босне из пострадалог Ливањског поља. Једна жена донијела дијете, види се да су обоје прошли кроз мучилиште.
Дивани да су је бацили у јаму прије неку неђељу, али се успјела извући.
Жена дивани, ми не вјерујемо.
Вјероваћемо касније, жалосна нам мајка.
У нека доба поче литургија…
Ишчата поп Момчило литургију, подијели нафору народу, причести ко се мислио причешћивати и изађе међу свијет. Отпоче поп бесједити о љубави, Богу, праштању, гријесима…
Свака ријеч, синко, на свом мјесту .
Ја не знам је ли био тако добро притврдио знање или је тог момента кроз њега сам Господ Бог говорио. Поп Момчило бесједи и бесједом превија ране.
Кад заврши бесједу, окрену се ка оној жени са дјететом, призва је себи и рече:
” Браћо Срби, рођени моји, помаже Бог! Видите ли какво се зло надвило над наш несрећни народ. Од турског зулума до данашњих дана овако нешто здрав човјек не може замислити. Ово човјек човјеку не може урадити! Браћо, ово што се сада ради је исто оно несрећно жито које је посијала Аустроугарска! То жито је сада почело да даје крваве плодове.
То што су нас Турци на коље набијали, и Аустроугари на коноп вјешали, није ништа шта су ова наша дојучерашња браћа смислила. Они неће да ми будемо раја, нити да за њих границу чувамо.
Они хоће да нас нема.
Да нас нема никако!
Да нас побију до посљедњега!
Да ово буде пустош и да ниђе Србина с ове стране Дрине жива не остане. Знам да ви то не можете разумјети. Знајте да ова зла не чине усташе, нити каква војска, ово чине ваше прве комшије, они што су до јуче са вама кафу и ракију пили.
Зато, браћо, у памет се!
Чувајте чељад, и чувајте себе!
Амин, Боже!”
Заврши поп бесједу; ја гледам у ћаћу, вели он да би се требало кући кретати. Мрак ће ускоро, ваља ићи чељад чувати, како поп вели.
Тај дан сам био у Стрмици и слуш’о попа како бесједи. Синовче, никад ниђе више нисам слуш’о онако бистрог говорника, него што је био поп Момчило.
Пасало је томе неких три мјесеца, чусмо ми од неких ћаћиних познаника да ће поп Момчило у Црнијем Потоцима држати говор. Биће ту и Бране Богуновић а Брану смо знали сви.
Да ти причам какав је Бране као чо’ек био, бој’о бих се да шта не прескочим. Ако је Бошко Југовић имао прилику да васкрсне, онда је васкрсао у Брани Богуновићу.
Паметан, бистар, лијеп као вила, чувар ових наших шума.
Ако те кад у’ватио у крађи шуме, није он пуно држ’о до папира и оловке. Он те онако људски надговори, појасни, убиједи, да ти на крају буде криво што си усјек’о ону букву или јасику.
Коме је Бране држ’о једном говор, тај више никада није ништа нажао урадио држави. Ђе би били данас да имамо неколико људи као што је Бране.
Е Бране, Бране, душа ти рајем царевала!
Одемо ја и ћаћа у Црне Потоке; није нам далеко било а и знали смо доста људи с тог краја.
Рукујемо се са онима што смо их знали, проговоримо коју са родбином, док не прође Бране у одијелу старога Павасовића. Вели да се дође до једне куће, да је ту поп и да ће нам нешто бесједити.
Шта, нико не зна.
Мени се није ни ишло, Зора ми тих дана родила. Седмо по реду. Крстили га други дан по рођењу. Дао му кум име Радован, да буде радовање.
Скуписмо се…
Изађе Бране, поп Момчило и још неколико људи у униформама. Оне људе нисам познавао.
Вели Бране:
“Помаже Бог, браћо!
Сакупили смо се ође ја и још неколико устаничких официра да изаберемо вођу овога нашега устанка. Ја сам, браћо, за то да наш устанак води поп Момчило Ђујић. Виђен и учен човјек нам треба као глава. Доста су се паметне главе расипале, ред је да једном Србе и паметан предводи!
Стога, живјело наше мило Српство, живио командант нашег устанка поп Момчило!”
Још у поповској мантији, иступи поп Момчило пред нас окупљене, и рече:
“Браћо!
Ако је жеља ових ође официра, и ваша народна, да вас ја предводим, ја ћу то и бити. Немојте да ко изда!
Немојте да морам клети и Богу немиле ријечи говорити. Може бити да ја и нијесам најпогоднији за чело устанка.
Можете се, браћо, покајати.
Црно се коло око нас развило. Сада као никада до сад нама треба јединство.
Не губите душу ни образ.
Према душману покажите јунаштво, према нејачи чојство!
Немојте да вас историја једног дана опише као зле и лоше.
Ја вам као свештеник никада нећу праштати звјерства. Ми Срби нисмо тај сој. Боље нам је свима до једног нестати, него на звјерству и злу опстати.
Држите се завјета Светог Саве и молите Бога за спас Српства.
Бог је најјачи и свемоћан!
Амин, Боже!
Амин, амин, амин…проломи се из стотину грла. Мој ћаћа приђе попу Момчилу и рече:” Честити попе Момчило, ‘амо руку која држи часни крст и свети путир. Цјеливајмо, браћо, нека нас ова рука Божијег угодника поведе у слободу!”
Шта је и како послије било, како је историја описала и осликала попа Момчила, ја ти ни то не знам тумачити.
Јамчим да није било по средини.
Неки су диванили да је био зло, неки су га ковали у звијезде. Истина је да усташе више на Тромеђи нису носа промолиле. Истина је да се није више страдало као из почетка. Ко је и што је навукао ону швапску ордију у Дрвар, и то не знам. Учен си чо’ек па читај и размишљај зашто. Ја се још увијек питам што ниједна офанзива није била тамо ђе су Хрвати били у већини или неки други, нови народи.
Нећу да кажем да је то неко смишљено уредио, али од седам швапских офанзива све и једна по несрећним Србима. Истину ће неко некада открити.
Мало се истине на овом нашем несрећном Балкану зна.
Ја знам оно што сам видио очима.
Очима сам гледао како је поп Момчило све чинио да спаси макар једну више српску главу која се није окренула против Бога и Цркве, против народа и против вјере. Они који су се окренули били, њих је залудно било спасавати.
Они су погинули душом прије него главом!”
Немања Зивлак, с. р.
