МИЛИЦА МИЛООКА
Родих те Милице у освит дана,
Била си бела и блистава,
као мећава која те донесе,
треперава и топла као ватра са огњишта.
Погледом попут жеравице отопила си дједово срце.
Обрисала му бору са чела…
И никад више питао није-“што не бии мушко”!
Била си дједова јабука, румена и мирисна.
Била си бабина Милка, узданица за старост.
Била си радост татина.
Била си душа моја, живот који ти поклоних!
Расла си као облак,
виловито, силно, одједном.
Мирисала на летњу кишу,
лудо, недокучино, омамљујуће.
Плела сам ти плетенице,
ти их расплетала по гранама брезовим.
Обувала сам ти опанке,
ти их скидала међ’ травом росном.
Трчала си босонога и звонка као песма девојачка.
Лаконога, плавокоса, милоока!
И не подари ми тело нову радост.
Као да сва у тебе стаде,
Милице, јединице моја!
Изгубих те у оловној ноћи, у црној августовској киши.
Задњи пут ти чух глас над гротлом безданим.
Мама, мама…
Не бој се, само толико ти стигох рећи, радости моја ..
Падосмо у понор повезане жицом,
ко’ пупчаном врпцом оног снежног јутра.
Заболи ме тело твоје,
увојци мокри од крви,
прсти што ми још стезаше руку.
Не видим те у проклетом мраку узаврелом од умирања,
ал’ знам…. немам те више…
Висимо на жили боровој што проби камен велебитски.
Само нас она жица веже и зрно живота које оста у мени.
Терам га,
затварам очи.
Не требају ми кад не виде тебе, милооко моје.
Шта ће ми кораци без тебе лаконоге.
Шта ће ми живот без живота твога.
Ал’ не дође блажена смрт.
Отераше је руке твоје,
ослободише ме жице.
Објасна нас светлост твоја.
Видех те последњи пут,
белу и блиставу,
прозрачну и лаку попут јутра.
Изађох из понора,
крвава, уморена.
Изађох да мртва живим,
да газим траву по којој си трчала,
да спавам у крошњама што миришу на руке твоје….
Изађох да причам о теби док ме има,
радости моја….милоока!!!
Ђурђица Драгаш
