Возим се данас кући, размишљам о својим речима изговореним пред другима, никако ружним, али можда грубим или без такта, после којих ми пријатељи кажу да сам пренаглила, као да је могло мање силно или блаже или шта ме се све то тиче, а ја загледана у неке тамне облаке у даљини сетим се свог краја, ови што не знају географију кажу да сам из Босне, а нисам, то је Далмација, призовем љути крш и све што је природа обукла лепо, ево и сад су ми те слике пред очима, и схватим колико нас географија одређује, колико нас наша земља поји и ваздух неком снагом испуњава, да нам се често чини да смо ништавни мимо оног места где смо рођени, јер смо свугде често несхваћени, наше речи другачије звуче, морамо да их одмеримо, да се какви вишкови не би погрешно схватили, а у нашем крају вишкова ‒ нема, свака је реч на месту, јер је мисао тамо где треба да буде, са њом и човек који ту мисао у својој глави кроји и онда ‒ само бих свима да покажем одакле сам, ништа да не кажем, да покажем свој камен и своју буру, оне путељке што воде до далеких кућа иза којих се осети мирис мора и његове пучине, па да се разумеју моје речи које не могу да буду благе, јер живот је тамо где су моји корени ‒ груб, и предиван.
Биљана Ковачевић
