Данас је 22. април, “Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве нацизма и фашизма у Другом светском рату”. На данашњи дан 1945. преживели заточеници хрватског усташког концентрационог логора Јасеновац покушали су да се очајничким пробојем докопају слободе, али је у томе успео само мали број.
Иако је у званичном називу овог дана сећања, због јасне природе околности, морало прво да стоји Геноцид над Србима, па тек онда Холокауст, а изостављен је из нејасних разлога и међународно прихваћени појам везан за страдање Рома, Порајмос или Самударипен, прилика је да се са дубоком пијететом сетимо свих жртава убилачког, геноцидног и сатанистичког, србофобног лудила које је у Другом светском рату обузело велике делове хрватског, немачког, бошњачког, албанског, мађарског, бугарског и још понеких народа. Срби су страдали као никада у својој историји, осим можда приближно као у Великом рату. Важно је, нарочито на данашњи дан, рећи да је неопходна свакодневна беспоштедна борба против свих покушаја историјског ревизионизма када је реч о броју српских жртава Геноцида тј. Великог покоља 1941-1945.
Ради се о стратешки добро организованим акцијама усмереним против виталних интереса Срба и српске културе сећања.
Носиоци тих акција, поред делова високог ватиканског клера, скоро читаве хрватске и бошњачке политичке и друштвене структуре су и издајници из нашег народа, квазиисторичари и разни србофоби, аутошовинисти и плаћени петоколонаши и мутиводе. Нажалост и скоро невероватно али истинито, том пројекту припадају и неки појединци из СПЦ али и одређени мањи број идеолошких и верских екстремиста из редова јеврејског народа. Мотив ових последњих је фанатична жеља за неупоредивом ексклузивношћу страдања припадника сопствене нације. На сву срећу, таквих је нарочито у редовима наше страдалне цркве али и у јеврејском народу, релативно мало, мада је срамота што их и толико има.
Велики покољ у НДХ је једна од највећих трагедија наше историје и истину о њој морамо да чувамо и бранимо буквално по сваку цену. Неизрециво велика срамота српске државе је то што никада није званичним актом прогласила да су у Другом светском рату Хрвати и босански муслимани у тзв. НДХ починили геноцид над Србима, нити се данашњи дан обележава као дан свеопште националне жалости, заставама на пола копља, прилагођеним програмима медија и школске наставе итд. Ни председник Србије не сме да изговори реч геноцид у недавном разговору за неки опскурни медиј у ФБиХ. Ово указује на то да смо психички и морално поражен народ и да су за опоравак потребне љуте траве и строга ментална хигијена друштва и сваког појединца. Неко више, неко мање, али сви смо на неки начин одговорни за овакво стање.
Владан Вукосављевић
